Saznajte više o istoriji rudarstva u Kostolcu (1870 do danas)
Istorijski izvori o rudarstvu u Kostolacu i uopšte na Sopotskoj gredi vrlo su oskudni. Značajan deo dokumenata rasut je po državama bivše Jugoslavije (Akademija znanosti i umetnosti Zagreb, Sarajevo – muzej Zavidović, Despotovac – Srbija, Muzej istorije u Makedoniji, Skoplje – karte rudnog ležišta). Deo istorijskih dokumenata nalazi se u Arhivu Požarevac i Jugoslovenskoj kinoteci. Značajan izvor koji je korišćen u izradi feljtona odnosi se na Monografiju Kostolca iz 1970 godine.
Pored ideoloških predrasuda u tumačenju empirijskog materijala, Monografija Kostolca iz 1970 godine daje najsveobuhvatniji osvrt. Nažalost, mnoge od činjenica teško je proveriti sa ove vremenske distance, jer sama knjiga ne raspolaže bibliografskim tekstom. Polazeći od činjenice kada je vremenski i u kakvim prilikama monografija objavljena i dokumentovana, sa tom ogradom istorijski osvrt je prihvatljiv.
Savremena istorija rudarstva u Kostolcu, naročito period od 1942 godine do danas je u potpunosti dokumentovan i obezbedjuje potpuno realan stav.
Putevima kopača crnog zlata
Rudnici uglja ili ćumurane postojale su u Srbiji od srednjeg veka. Pojedini rudnici uglja na teritoriji Srbije poslovali su sa prekidima u eksploataciji, a neki od njih bili su kratkog veka. Jedino je Kostolac neprekidno radio od svog otvaranja. Arheolozi koji istražuju Viminacijum i grad Braničevo utvrdili su da je ugalj vađen u periodu rimske dominacije nad prostorom Braničeva. Pronađena su ložišta i vatrišta koja nesumnjivo dokazuju, posebno u termama da je ugalj korišćen kao sredstvo za loženje.
Ipak, velike zasluge Kostolac duguje industrijalizaciji Srbije i parnoj mašini zbog čega su počela da se vrše istraživanja raznih nalazišta, pre svega u okolini Beograda gde je i bio industrijski centar od Ripnja, Sopota, Ivanče, Smedereva, pa sve do Vranja i Leskovca na jugu Srbije, koji je tada bio pod turskom vlašću. U Braničevskom okrugu ugalj je pronađen u Kostolcu, Melnici, Mišljenovcu, Petrovcu, Poljani, Golubcu, tačnije Dobri. Kostolac se svojim geografskim položajem, kome su bili na raspolaganju plovni putevi i železnica koja početkom 20 veka prošla kroz Požarevac i Braničevo, izdvojio.
Ugalj se u to vreme koristio za parne mlinove, pivare, parne brodove, parne lokomotive, zatim u proizvodnji špiritusa, papira i u staklarama. Ugalj se uvozio iz Češke, Slovačke, Rumunije, Bosne. Da bi smanjili troškove proizvodnje, vlasnici pivara, mlinova i fabrika otvarali su rudnike uglja u okolini Beograda. Pre Kostolca otvoren je Senjski rudnik kod Desopotovca, ali je ubrzo zatvoren. Na istraživanju, a kasnije i u radu rudnika u Kostolcu, uglavnom su radili iskusni rudari Senjskog rudnika.
Rađanje kostolačkog rudnika
Načelnik rudarskog odeljenja u Beogradu, gospodin Jevrem Gudović, 20 juna 1868 godine izdao je dozvolu za istraživanje ugljenih naslaga požarevačkog okruga. U martu 1870 godine u probnom oknu sa zapadne strane sela Kostolac, pronađen je ugalj na trideset i devet metara dubine. Istraživanje je trajalo do maja, 1872 godine. Već 3 novembra, 1873 godine, izdata je prva povlastica za kopanje uglja preduzetniku, Čehu Franji Vštečkom i Đorđu Vajfertu.
Sama istraživanja finansirao je Vštečko od 1870 godine, a prvi otkopan ugalj je korišćen u mestu Kostolac i požarevačkoj varoši za domaćinstva i kovačnice. Podaci govore da je prva proizvodnja zabeležena u 1872 godini, kada je iz Kostolca izvezeno u Austrougarsku 40.000 oka (51,2 tone) uglja. Narednih godina ugljarsko preduzeće u Kostolcu postaje jedino stalno preduzeće i jedini izvoznik uglja u Srbiji. Od tada pa sve do današnjih dana nije prestajala proizvodnja uglja uz brojne vlasničke i organizacione promene preduzeća, kao i promene u načinu kopanja crnog zlata. Kostolac je dao nemerljiv doprinos razvoju industrijalizacije u Srbiji krajem 19 i tokom celog 20 veka.
Dvanaest godina nakon početka proizvodnje, 1882 godine u jamskom rudniku u selu Kostolac, Všetečka, suvlasnik rudnika, ustupio je svoje deonice Djordju Vajfertu za 8.200 dinara. Time je ovaj rudokop dobio jednog vlasnika, koji će decenijama kasnije bitno uticati na proširenje i otvaranje novih jama. Ugalj je sa Dunava u dereglijama prevožen do Beograda za rad Pivare i fabrike špiritusa, ali se takođe sve više prodavao po dućanima u Beogradu.
Tako je u „Novinama Serpskim“ 18 oktobra 1883 godine, izašao oglas Đorđa Vajferta:
Cene su za ondašnje prilike bile visoke, jer je rudar mogao dnevno da zaradi 3 dinara, a to je bio najviše plaćen posao. Kalfe u požarevačkim radnjama imale su dnevno 1,5 do 2 dinara. Medjutim, ugalj i nije bio namenjen Beogradskoj sirotinji već oficirskim, činovničkim i preduzimačkim kućama koje su sebi mogle da priušte takav ogrev.
Svu zaradu, a rudnik je donosio dnevno 5.000 dinara sa odbijenim troškovima, Djordje Vajfert je trošio na istraživanje rudnika bakra u Boru. Zato možemo slobodno da kažemo da je Kostolački ugalj sudbinski vezan za rudnik u Boru.
Rudnik u Kostolcu imao je problem uredjenosti revira. Dužina okna iznosila je do 1.900 metara, a takvih je bilo pet u rudniku. Otvor okna iznosio je šest kvadratnih metara u njima je radilo 35 radnika. Okna su bila strma i uspravna što je otežavalo izvlačenje rude, koja je u to vreme vršena konjima. Tim povodom, 1883 godine Đorđe Vajfert dovodi za upravitelja rudnika Franju Šisteka, koji će za samo četri godine dovesti do savršenstva rudarska okna sa stalnim proširenjem proizvodnje. Upravo je to i bio razlog da dve godine kasnije, 1885-te godine, Vajfert zatraži od ministra narodne privrede povlasticu – proširenje na Klenovničku opštinu. Već naredne godine je dobio i tu povlasticu sa proširenjem na 10 rudarskih polja 955.000 kvadratnih metara i ova povlastica je nazvana Novi Kostolac. Obe povlastice su spojene kako bi se ravnomerno razvijao rudnik.
Izgradnja kolonije
Nova terhnologija kopanja i rešetanja kod selekcije donosila je sve veće količine sitnog uglja za koji nije bilo kupaca. Tada Đorđe Vajfert donosi odluku da otvori ciglanu pored rudnika, što je i učinjeno. Osim cigle u novoj ciglani pravljen je i crep, ali umesto prodaje sva proizvodnja trošena je za izgradnju kolonije. Ciglana je donosila samo 2.000 dinara od prodaje tako da je ubrzo i ugašena pod konkurencijom seljaka, koji su u svojim njivanma pravili ciglu i crep. Ipak, kolonija koja i danas postoji sagradjena je upravo od cigle iz Vajfertove ciglane u Selu Kostolac.
Nakon gašenja ciglane Đorđe Vajfert je 1890 godine podigao dvospratni mlin kako bi trošio sitni, rovni ugalj. U izgradnju i opremanje mlina uloženo je 31.000 dinara. Ovaj mlin opsluživao je Stižane, a brašno je završavalo u pekarama i dućanima u Beogradu.
Pod kraj devetnaestog veka u rudniku i rudarskoj koloniji u Kostolcu živelo je i radilo ukupno 136 ljudi od čega je bilo 34 žene i 58 deteta, dok je u rudniku radilo 44 muškaraca. Rudnikom je upravljao jedan inžinjer, Franc Šestik, čeh iz Pilzena, jedan računovodja i jedan nadzornik.
Bilharcova ekspertiza
S obzirom da su rudišta nicala širom Srbije, vlasti u Beogradu angažovala su saksonskog rudarskog stručnjaka Oskara Bilharca da pregleda sve rudnike. Poznata Bilharcova ekspertiza izazvala je veoma burnu reakciju za ondašnje vreme i nalagala je da se više od 80 odsto rudišta zatvore, jer nisu odgovarali tadašnjim evropskim standardima. Medjutim, Srbija je bila nerazvijena i nije bila spremna na takve poteze zbog čega je ova ekspertiza objavljena samo u onim delovima koji su odgovarali komisiji ministarstva narodne privrede, koja je i imenovana 1899 godine, povodom izveštaja Bilharca, kako stoji u istoriskim dokumentima. Sličnim ekspertizama i ocenjivanjima ispunjavanja evropskih standarda izloženi smo i danas nakon 110 godina. Izmedju ostalog ekspertiza je objavljena i o Kostolcu, koji je dobio prolaznost kao savremeno rudište, a glasi:
Pregled rudišta u Kraljevini Srbiji – Dr. Dimitrije Antul
Pred kraj 19 veka Kostolački rudnik našao se igrom slučaja na najvećoj izložbi tehničkih dostignuća do tada organizovanoj u Parizu 1900 godine. Naime, dr. Dimitrije Antul je za ovu izložbu pripremio knjigu “Pregled rudišta u Kraljevini Srbiji“ prevedenu na pet jezika. Pored istorije rudarstva dotadašnje Srbije, kao reprezentativni rudnik uglja predstavljen je Kostolac. U glavi 14 Antul kaže:
Na izložbi našla se i velika fotografija rudnika na kojoj se vide krovovi kolonije, ulaz u jamu i povrh kolonije, parni mlin.
Krajem devetnaestog veka sve češće je Đorđe Vajfert u posao oko rudnika uključivao svog sina Ignacia Vajferta. On će obeležiti naročito razvoj jame Klenovnik, ali kasnije i uključivanje akcionara.
Prva elektrana u Kostolcu
Izgradnja parnog mlina bila je značajna investicija Đorđa Vajferta.
Aprila meseca, 1903 godine, Vajfert je u Gracu naručio parnu mašinu sa dinamom za proizvodnju struje. Dinama se u Austrougarskoj i Pruskoj koristila na svim parnim postrojenjima, slična onim na parnim lokomotivama i brodovima. Već avgusta te iste godine parna mašina marke „Škoda“, od 75 konjskih snaga je stigla u Kostolac, a u oktobru mesecu je mlin počeo da radi.
Bilo je to čudo od tehnike za ondašnje prilike i za Srbiju. Iako relativno spora mašina je preko velikog točka prečnika 5 metara spojena remenicom od konopca prenosila snagu na malu remenicu čime je postizala brzini na vratilu. Pored mlina i gatera za rezanje građe za potrebe portpornih talpi u jami, ova mašina pokretala je i generator snage 45 KV, a struja se koristila za pokretanje elektromotora za ventilaciju jame, ali i osvetljenje pretovarne rampe uglja u šlepove, stanove rudarskih činovnika i ulice. Pod istim krovom mlina nalazila se i kotlarnica sa parnim kotlom pritiska od 12 atm marke „Volf“ za proizvodnju pare. Tako je Vjafertov rudnik bio jedan od najsavremenijih na Balkanu, a Kostolac je dobio struju pre mnogih gradova u Srbiji.
Izgradnja prve centrale doprinela je da se već 1906 godine izgradi i staklara koja se neizolovanim bakarnim žicama snabdevala strujom iz ove centrale.
Druga centrala instalisana je u rudniku Klenovnik, 1925 godine. Naime, austrijanci su nakon rata ostavili jedan parni bager. Kombinovan sa brodskom mašinom sa generatorom 35 KV napravljena je centrala koja je pored osvetljenja, pokretanjem elektromotora ventilacije delom svoje snage pokretala i žičaru za transport uglja od Klenovnika do Požarevca. Tada se podiže i prvi dalekovod od Klenovnika do Požarevca. Sam Požarevac struju je dobio tek 1927 godine izgradnjom varoške centrale, koja je radila na ugalj iz Klenovnika.
Životi radnika kao cena ubrzanog razvoja s početka XX veka
Početkom dvadesetog veka rudnik u Kostolcu je nastavio uzlaznom linijom razvoja i povećanja proizvodnje. Tako je 1900 godine, proizvedeno 21.588 tona uglja, tadašnje vrednosti od 108.000. dinara, a ukupni troškovi proizvodnje iznosili su 99.865 dinara. Već 1901 godine, proizvedeno je u rudniku 24.000 tona, a 1910 godine, 49.823 tone uglja. U rudniku je radilo 60 radnika, a prosečna nadnica je bila 4 dinara. Tih godina ugalj je izvožen iz Srbije, odnosno iz Kostolca, najviše u Austrougarsku – blizu 4.800 tona mesečno.
Ugalj se kopao u dve jame: u Kostolcu i Klenovniku. Upravo pred Božić 1910 godine, dogodile su se dve nesreće. Zbog odrona u jami Kostolac poginula su dva radnika, a u Klenovniku poginulo je sedam radnika. Na tržuištu je cena uglja padala, pa se profit ostvarivao u povećanom obimu proizvodnje, što je donosilo rizik za živote radnika. Problema je bilo zbog povećanja proizvodnje, ali i otpada u nagomilavanju povlate i jalovine. Plovni deo Dunava, kanal, bio je sve plići za ulazak lađa i direktni utovar uglja, naročito kada je padao vodostaj Dunava u sušnim periodima. Zbog toga je pristanište napravljeno u Dubravici, a do pristaništa ugalj je transportovan velikim kolima, koja su vukle konjske zaprege.
Život u koloniji
Čitaonica i biblioteka
Uprava rudnika čak i u vreme Balkanskih ratova 1908 godine, nije prihvatala da u rudniku rade radnici mlađi od 15 godina upravo zbog sve većeg rizika u jamama. Mlađi su mogli da rade na spoljnom uredjenju deponije uglja, utovaru u kola i negovanju konja. U radničkoj koloniji odvijao se poseban život prela i posela, ali i večeri čitanja beogradske štampe. Naime, 1907, osnovana je radnička čitaonica, neka vrsta biblioteke. S obzirom da je većina bila nepismena, oni koji su znali da pišu i čitaju, nedeljom uveče bi čitali naglas nedeljne novine koje je Vajfert uredno donosio u svoj rudnik.
U radničkoj čitaonici bilo je i knjiga posebno verskih, kao i godišnji kalendar u kome je redovno izlazio i rudnik u Kostolcu. Među knjigama nalazila su se dela Dositeja, Prokića, Vuka Karadžića. Radnici su odbijali da se učlane u zadrugu, iako su iz Požarevačke čaršije često odlazili tribuni da propagiraju korisnost zadrugarstva. Rudari su bili poput male komune, organizovani u Koloniji, nezavisni od svih.
Prvi svetski rat
Vlasnik rudnika, Đorđe Vajfert, uoči Prvog svetskog rata imao je nameru da proširi kapacitete rudnika za još četiri rudna polja. Tako je grupisao povlastice 27 novembra 1913 godine, ostvarivši pravo na otvaranje tri nove jame. Ipak, prilike u Srbiji u razdoblju od 1912 do 1918 godine, bile su u znaku oslobodilačkih ratova i reflektovale su se i na rudarsko preduzeće u Kostolcu. Vajfert nije započeo tu investiciju, a značajna sredstva je uložio u pomoć vojsci za nabavku vojne opreme.
U oslobodilačkim ratovima 1912 i 1913 godine, mobilisani su iz rudnika mineri, komordžije, kovači prvog poziva, tako da su u upravi rudnika imali velikih problema za održavanje redovne proizvodnje. Takođe je odlukom ministra vojnog, Radomira Putnika, od 5 decembra 1913 godine, izvoz uglja za Austrougarsku bio pod nadzorom vojne uprave dunavske vojske i uvedena je cenzura u raspolaganju istim. Razlog je bio što je Austrougarska te godine započela izgradnju tri garnizona na obali Dunava sa mešovitim sastavom artiljerijskim i konjičkim jurišnim pukovima, pontonskim baterijama i značajnim pešadijskim formacijama uz stalno izvođenje manevara na potezu Smedereva, Dubravice i Kostolca.
Ugalj iz Kostolca služio je ne samo za industrijska postrojenja u Beloj Crkvi, Kovinu i Pančevu, već i za vojne potrebe. Takva vojna sila nije postojala sa strane Austrougarske ni za vreme turske vladavine Srbijom, što je nagoveštavalo aspiracije suseda i neposrednu ratnu opasnost. Vojna komisija je odobravala samo izvoz uglja za privatne industrijske fabrike, mlinove, pivare i fabriku špiritusa, što je isprovociralo da druga strana zabrani kretanje dereglija njihovim vodama čime je otežan transport uglja iz Kostolca prema Beogradu (Carinski rat). S obzirom da je vojska imala kontrolu, podaci o proizvodnji u rudniku su bili pod tajnom, tako da nema pouzdanih podataka, a već 11 maja 1914 godine, rudnik je prestao sa radom obzirom da su svi muškarci mobilisani.
Pod okupacijom Austrougarske rudnik nastavlja sa radom već 1915 godine. Veoma su oskudni podaci o radu rudnika u tom periodu. O tome Vrej beleži da je u rudniku radilo 113 logoraša od čega 29 italijanskih, a ostalo srpskih vojnika i da su Austrijanci vršili intenzivna bušenja i istraživanja sloja uglja u dužini od tri kilometra od Kostolca prema rudniku Klenovnik. Namera im je bila da otvore površinski otkop uglja. Logoraši su skelom prevoženi iz logora u Beloj Crkvi i Kovina i nakon petnaest dana rada vraćani, a dovođeni drugi.
Prema nezvaničnim podacima, šine i borove olice što govori da su materijal dovlačili brodovima sa strane. Proizvodnja je bila na nivou predratne (24.000 tona godišnje). Vreme okupacije nije opisano u istorijskim izvorima, ali se pretpostavlja da je rudnik brižljivo održavan, jer je odmah po oslobođenju nastavio sa radom i 1919 godine, proizveo 29.470 tona uglja. Austrijanci su proširili rudarska okna čime je omogućen brži transport iskopanog uglja, a za podgrade su koristili železničke.
Posleratno širenje rudnika
Sindikalno organizovanje i prva božićnica
Kraj prvog svetskog rata Srbija je dočekala sa velikom pobedom i ostvarivanjem južnoslovenskog sna o ujedinjenju, ali i sa potpuno razorenom privredom. Srbija je izgubila 1.247.435 ljudi ili 28 odsto populacije mahom seljaka i radnika, zanatlija, 114.000 ratnih i 150.000 civilnih invalida. Potpuno je uništeno 30 odsto privrednih preduzeća, spaljeno, opljačano i 57 odsto gradjevinskih objekata je uništeno. Ukupna ratna šteta procenjena je na 4.925 miliona zlatnih dinara ili u zlatu 250 miliona napoleona. Nastala je velika nezaposlenost, a pomoć koju su primali mesečno nezaposleni preko berze rada iznosila je 2,5 dinara po članu ili jednodnevna dnevnica u rudniku. Sve je trebalo iz početka podizati i prilike u SHS nisu bile ni malo dobre.
Požarevac je i pre rata bio nerazvijen uprkos najvećoj teritoriji od svih okruga u Srbiji, najvećem broju stanovnika, bogatstva u šumama, poljoprivrednim proizvodima, rudnom bogatstvu što će ovaj kraj pratiti dugi niz godina u dvadesetom veku. Osim uništenih gradjevinskih objekata, uništena je potpuno poljoprivreda, stočni fond, onesposobljeni mlinovi. Ipak, ta sudbina nije pratila Vajfertov rudnik i staklaru u Kostolcu. Oni su bili očuvani i krenuli su odmah u proizvodnju. Najveći problem bila je radna snaga, jer je desetine nekadašnjih radnika nestalo u vihoru rata.
Staklara je radila non stop. Proizvoidnja ravnog prozorskog stakla je bila velika.
Rudnik je 1919 godine proizveo 29.470 tona uglja, a najviše je otišlo industriji u obnavljanju zemlje – 60 odsto; domaćinstvima 20 odsto; železnici 4,2 odsto; brodarstvu nešto više od jedan odsto, a sami rudnik i fabrike u okruženju, straklara, mlin, fabrika špiritusa i železnica za transport uglja 9,9 odsto. Zbog velike potražnje za ugljem u rudniku je povećan i broj radnika na 288 od čega je u jami kopalo 166 radnika. Na stovarištima i pretovaru radilo je 112 radnika, a svime time je upravljalo i administriralo 10 činovnika i nadzornika. Vajfert je proširio rudnik 1920 godine, za još četri rudna polja što će u dolazećim godinam biti presudno za razvoj preduzeća i podizanje proizvodnje za deset puta.
Radnici koji su se zapošljavali dolazili su iz cele zemlje u potrazi za korom hleba. Među njima je bilo i radnika zanatlija, koji su bili sindikalno organizovani i koji su tu ideju sproveli i u Kostolcu. Prvi organizovani štrajk, koji je počeo uoči Božića 1922 godine, pod vođstvom Lazara Januševića Paraćinca, završio se istog dana ispunjenjem zahteva za povećanjem satnine sa 15 para na 21 paru. Pisana pogodba nije sačuvana, ali se predpostavlja da je to prvi ugovor uopšte sačinjen u rudnicima izmedju gazda i radnika. Tog Božića Vajfert je zbog dobrih rezultata u proizvodnji podelio i božićnicu u iznosu od 8 dinara svakom radniku u jami i 7 dinara radnicima u pretovaru i izvlačenju uglja što je bilo tri dnevnice.
“Đorđe Vajfert“ a.d.
Najteži uslovi za rad nesumljivo bili su u Kostolcu i Trepči i to se među rudarima pečalbarima znalo. U Kostolac je dolazio samo onaj rudar koga je teška muka naterala. Pa ipak uprava rudnika nije imala problema sa brojem radnika posebno u periodu od 1925 godine, do početka Drugog svetskog rata. Rudnik u Kostolcu i rudnik u Klenovniku zapošljavali su tada više od 400 radnika. Dve godine od formiranja akcionarskog društva “Đorđe Vajfert” a. d. za predsednika društva je 1927 godine, izabran Dr. Dragutin Protić, dok je u odboru bio i dr. Ferdinand Gramberg, Oto Vajfert i Herman Gramberg. Predsednik nadzornog odbora bio je Rudolf Linc. Za dvadeset godina rudnik u Kostolcu proizveo je 2,6 miliona tona uglja što je vanredno visoka proizvodnja ako se zna da je ručno otkopavan. Rudnik je imao i vlastitu erlektranu snage 48 kilovata, a električna energija služila je za pokretanje motora za ventilaciju i osvetljenje u rudniku.
Tih tridesetih godina u usponu je bio i rudnik u Klenovniku vlasništvo trgovaca i bankara iz Požarevca pod nazivom Požarevačko rudarsko društvo “Klenovnik”. U ovom rudniku bilo je zaposljeno 300 radnika. Ugalj se iz Klenovnika vozio žičarom do Požarevca, a kapacitet žičare bio je 25 tona na sat. Žičara je bila dužine 11.766 metara. Međutim, rudnik nije imao i želežničku vezu sa pristaništem u Dubravici. I ovaj rudnik ima svoju elektranu snage 22 kilovata.
Predsednik Upravnog odbora rudnika bio je niko drugi do predsednik tadašnje jugoslovenske vlade, Milan Stojadinović. Među članovima bili su: Mihajlo Pavlović, Sava Marković, Kolman Bergman, Ilija Zekić, Dragoslav Dušmanić, a predsednik nadzornog odbora bio je Anton Bajloni. Rudnik “Klenovnik“ proizvodio је posle prvog rata 24.697 tona, dok je petnaest godina kasnije na 35 godišnjicu proizvodio 78.390 tona uglja. Radnicima su plate isplaćivane dva puta mesečno – prvog i petnaestog u mesecu – što je i danas slučaj.
Život rudara bio je usredsredjen na rudnik i oko rudnika.Vlasnici su se pobrinuli da sve što zarade tu i ostave organizovanjem trgovačke mreže u kojoj su rudari imali veresiju i kreditne knjige. Klenovnički rudari morali su pešice do Požarevca u nabavku, a uprava rudnika nije im obezbeđivala prevoz poput Vajfertovog rudnika u Kostolcu. Rudari su se lečili tako što je uprava rudnika angažovala privatnog lekara iz Požarevca, koji je dva puta nedeljno pregledao rudare i članove njihovih porodica u zgradi uprave rudnika.
U upravi Rudarskog preduzeća „Đorđe Vajfert“ a.d. u Kostolcu bili su uglavnom porodice Vajferta i Grambergovih sa tesnim vezama u Austriji i tamošnjim finasijskim centrima. Početkom 1936 godine, Ferdinand Gramberg ponudio je u Gracu, u dogovoru sa Đorđem Vajfertom i odlukom Skupštine akcionara, dokapitalizaciju rudnika kroz ulaganje u otvaranje površinskog kopa i ulazak u posao „Štera“. Naručen je i projekat, a na raspolaganje su stavljeni i svi nalazi o geološkom istraživanju ležišta uglja.
Posao je prekinut 1938 godine, zbog čega su iz upravnog odbora istupili Dragutin Protić, Georgije Faj. Na njihovo mesto izabrani su Rene Montegju, Gustav Kepel, Milorad Đorđević (vlasnik hidroelektrane na Peku u Velikom Gradištu) i Žarko Krstić.
Pravi razlog smene članova Upravnog odbora nije izašao na svetlo dana, ali se iz tadašnje štampe nagoveštavalo da se tih dokumenata dokopao ABVER, tajna nacistička služba i da je ministarstvo rata Nemačke započelo vlastiti projekat otvaranja kopa nakon okupacije sa projektom snabdevanja ugljem ne samo ratne mašine već i industrije, koja je proizvodila pre svega sirovine u Srbiji, rudna bogatstva poput bakra i zlata. Čak su odredjeni inžinjeri i drugi kadrovi, koji će odmah po okupaciji započeti proizvodnju ne samo u ugljenokopu već i u Borskom rudniku.
Nemački plan je bio da se u Kostolcu izgradi topionica bakra i električna centrala, jer je ugalj bio lošeg kvaliteta i u transportu se gubila kalorična vrednost. Iz Bavarskih ugljenokopa su do luke na Dunavu dovučeni, na 150 kilometara od Minhena, pet parna bagera za transport na Balkan gde će biti montirani.
Krajem tridesetih godina rudnik je proizvodio 194.000 tona uglja godišnje i snabdevao je beogradsku elektranu „Snaga i svetlost“, da bi uoči rata ta proizvodnja bila 200.000 tona uglja. Vrednost celog preduzeća 1939 godine, iznosila je 55,3 miliona dinara, računajući tu pored imovine, koncesione ugovore, hartije od vrednosti, gotovina. Ukupna dobit akcionara iznosila je te godine 462.220 dinara. Naredne godine rudnik je nastavio sa istom proizvodnjom, ali se pritisak dolazećih ratnih godina već osećao. Nemci, deoničari prodavali su akcije rudnika i kupovali zlato što je bio signal i Vajfertovima da je vreme za pakovanje kofera.
Drugi svetski rat
Izgradnja površinskog kopa i termoelektrane Kostolac u okupacionim uslovima
Početak II svetskog rata i munjevita okupacija tadašnje Jugoslavije dovela je i do preuzimanja rudnika i njegiove konfiskacije od strane ratnog ministarstva industrije Nemačke. U rudnik su 13 maja 1941 godine, ušli namački vojnici, a u pristanište je ušao tegljač u pratnji dva motorna borbena brodića. To je bio početak rada rudarskog preduzeća u okupacionim uslovima. Ponudjeno je rudarima da ostanu na poslu uz nadoknadu od 11 maraka u bonovima, ali su uveli i radnu obavezu za meštane okolnih sela. Kasnije će tu nastati i radni logor u koji su dovodjeni čak i kažnjeni nemački vojnici.
Drugi svetski rat je za Rudarsko preduzeće Kostolac bio prekretnica u razvoju. Ideju o otvaranju površinskog kopa imali su još Austrougari u Prvom svetskom ratu, a sa izgradnjom su počeli Nemci u Drugom svetskom ratu. Nemački planovi bili su usmereni na otvaranje površinskog kopa, izgradnju topionice bakra i podizanje termoelektrane kako bi se iskoristio Dunav za brži transport, pre svega bakra i mesinga za potrebe ratne mašine i izrade municije, ali i električnih vodova. Predviđeno je da se ruda od Bora do Kostolca transportuje vozom, a izgradnja flotacije planirana je u Kostolcu. Međutim, zbog ratnih operacija i teških uslova na istočnom frontu od toga se odustalo. Iz Kostolca je trebalo samo obezbediti energiju za postojeću topionicu u Boru. Odmah su iz Borskog rudnika dovukli bušeće garniture za ispitivanje slojeva uglja i planski započeli izgradnju površinskog kopa.
Neposredno pred okupaciju na čelu rudnika došlo je do smene. Dotadašnji direktor Šarl Maršal napušta Kostolac i vraća se u Francusku, a na njegovo mesto dolazi dotadašnji upravnik Avgust Doringer. Upravu nad rudnikom preuzeo je Todor Vitorović.
Nemci su odmah po dolasku objedinili upravu nad sva tri rudnika sa jedinstvenom komandom nad rudnikom „Stari Kostolac“, „Klenovnik“ i „Ćirikovac“. U rudniku je radilo 550 radnika i proizvodnja je bila na nivou predratne – od 200.000 tona uglja. U rudnik su sa svih strana dovođeni internirani zarobljenici, mahom oni koji su se iole razumeli u rudarski posao. U Starom Kostolcu se podižu montažni objekti za smeštaj interniraca, a u današnjem gradu Kostolcu planske zgrade za smeštaj komande, uprave rudnika i nemačkih vojnika.
Tokom 1941 godine, Nemci uporedo rade na eksploataciji uglja iz jama, ali i na otkrivanju uglja odmah iznad stare uprave, odnosno iznad trećeg okna i kreću se istočno od sela. Te godine načinili su 101 bušotinu, a u proleće 1942 godine, stiže pet parnih bagera iz Bavarske. Do kraja te godine skinuto je blizu 300.000 kubnih metara jalovine i otkriveno je 2.000 kvadratnih metara ugljenog sloja. Međutim, zbog rata eksplatacija uglja pomerena je za kraj 1943 godine, a u međuvremenu skinuto je još 450.000 metara kubnih jalovine. Jalovina je vožena na jalovište u ritove Dunavca na kome je kasnije nikao grad Kostrolac. U leto 1942 godine, započeta je i gradnja termoelektrane u Kostolcu i već su pristigle prve mašine. Te godine započeta je i izgradnja dalekovoda Kostolac – Bor i Kostolac – Beograd.
Površinska eksploatacija uglja, prva na području Balkana, zvanično je započeta u Kostolcu 26 septembra 1943 godine. Za proizvodnju je pripremljeno 85.000 tona uglja, a dnevno je tih prvih meseci proizvođeno od 200 do 380 tona. Krajem avgusta 1944 godine bilo je otkriveno 100.000 tona uglja.
Prilikom borbi sa Crvenom armijom, Nemci nisu uništili rudarsku opremu niti su minirali otkop, mada je eksploziv bio postavljen. Odmah po dolasku Crvene armije i Narodno oslobodilačke vojske, nad sva tri rudnika kao strateški važnim objektima postavljena je vojna uprava. Prvi šlep sa ugljem iz Kostolca je u Beograd stigao već 30 oktobra 1944 godine, samo deset dana posle oslobođenja glavnog grada. Železničkim transportom ugalj je put Beograda krenuo 20 novembra, kako bi se snabdela beogradska elektrana, ali i stanovništvo pred tešku zimu, koja je dolazila u razrušeni Beograd.
Ugalj je kopan u dve jame – Stari Kostolac i Klenovnik, ali i na površinskom kopu koji je tada nazvan Novi Kostolac.
Ugljenokopi i elektrane Kostolca od 1945 do danas
Nakon završetka drugog svetskog rata u porušenoj i opustošenoj Srbiji, posebno kada se radi o Beogradu, koji je pretrpeo strahovita razaranja i prilikom oslobođenja, kostolački ugalj bio je jedina energija koja je stizala i za građane, ali i za termoelektranu. Ugalj se u Kostolcu nakon rata kopao u jamama Stari Kostolac i Klenovnik i površinskim putem na kopu Novi Kostolac. U rudniku je ostalo svega 300 radnika, jer su zarobljenici oslobođeni i vratili su se kućama, a za povećanje proizvodnje angažovane su radne brigade iz Vojvodine i Šabca, koje su radile po tri meseca i smenjivale se na kopu i jami.
Do kraja 1945 godine, iskopano je 100.000 tona na površinskom kopu, a 20.000 tona uglja u jami Klenovnik i isto toliko u rudniku Stari Kostolac. Modernizacija rudnika Klenovnik i Stari Kostolac podrazumevala je da konjske zaprege, koja je do tada korišćena za izvlačenje rude, zameni žičara. U periodu od 1945 godine do 1950 godine rudnik Stari Kostolac sa 100.000 tona podigao je proizvodnju na 225.467 tona. Rudnik Klenovnik je sa 20.000 tona podigao na 120.000 tona uglja, a Kop Kostolac je sa 100.000 tona povećao na 387.945 tona uglja.
Na kopu je najveći problem nakon rata bio stalni ruč i zatrpavanje ležišta zbog propusta koje su u otvaranju kopa načinili Nemci žurbom da što pre i što više uglja izvuku u toku rata. Nova uprav je zbog tih problema morala da nabavi bager Demag. Parni bageri su popravljani uz pomoć štapa i kanapa. Takođe veliki problem bio je nedostatak stručnih radnika: bagerista mašinista, mašinovođa.
Istovremeno, nove vlasti sagledavaju mogućnosti nastavka gradnje termoelektrane koju su Nemci započeli. Međutim, planove, tehničku dokumentaciju kao i deo mašina Nemci su poneli sa sobom i ona je stigla do Austrije. Doneta je odluka da se izvrši sanacija termoelektrane „Beograd“, snage 8 megavata i da se prebaci u Kostolac. Tako je počela montaža „Malog Kostolca“. Prenos opreme i montaža vršeni su pod nadzorom Aleksandra Hrnjičeka, diplomiranog mašinskog inženjera, a građevinski projekat uradila je arhitekta Milica Šterić.
Gradnja termoelektrane trajala je do 1948 godine i ona je puštena u rad za dan Republike. Bilo je to vreme udarničkog rada na gradnji, ali i u proizvodnji uglja. Prvi direktor Termoelektrane Kostolac bio je Voja Marković, diplomirani inžinjer.
Nastavljeni su i radovi na “nemačkoj” centrali kasnije nazvanoj „Veliki Kostolac“. Obzirom da su Nemci planirali da izgrade četri agregata od po 10,5 megavata, za tri su opremu doneli iz Rudnika Breza u Bosni. Reč je o tri kotla i tri turbogeneratora. Deo projektne dokumentacije pronađen je u Beogradu u Direkciji borskog rudnika. Traganje za opremom i dokumentacijom nastavljeno je i u Austriji i Nemačkoj za šta je bila zadužena Vojna Misija Jugoslavije.
Već 1946 godine, veći deo dokumentacije dobijen je od firme „BBC“ (Babcoc, Hertmann & Braun) koja je bila glavni projektant centrale u Kostolcu. Druga ekipa na čelu sa Jovanom Jankovićem pronašla je u Austriji parne turbine, generatore, transportni most i drobilicu za ugalj. Te godine kupljen je i trnsformator ELIN 6/110 kW. Ostala oprema ugovorena je sa već pomenutom firmom „BBC“ koja je dopremljena u Kostolac 1949 godine.
U rudniku se iz meseca u mesec i iz godine u godinu povećavala proizvodnja uglja. Odmah nakon oslobođenja nastavljena je i gradnja prvo baraka, a onda i planskih zgrada za stanovanje radnika u Kostolcu. Kostolac je iz dana u dan u vestima Radio Jugoslavije, gde se ističu rekordi koje su ostvarili rudari.
Rudnik i elektrane u Kostolcu početkom 50-tih
Osnivanje radničkog saveta i škole rudarstva i energetike u Kostolcu
Rudnik i elektrane u Kostolcu početkom pedesetih godina predati su na upravljanje radnicima, jer je 9 februara 1950 godine, izabran prvi radnički savet. Za prvog predsednika izabran je Ilija Dragomirović, bravar. U punom jeku je bilo puštanje u rad sva tri agregata „Velikog Kostolca“. Veliki problem za energetičare bila je slaba kaloričnost uglja, s obzirom da su nemački kotlovi pravljeni za elektranu „Breza“. Instalisani kapaciteti bili su 31 megavat po turbini, a kotlovi su mogli dati paru za 24 megavata. To će u pedesetim godinama biti i najozbiljniji problem u Kostolcu. Rađene su brojne rekonstrukcije kotlova.
Površinski kop je davao proizvodnju od 360.000 tona uglja godišnje. Malo je ili gotovo ništa ulagano u tehnologiju, s obzirom da su parni bageri do početka pedesetih godina davali dobre rezultate. U jamskim oknima takođe se nije mnogo toga menjalo. Kostolac će pedesetih godina ući u istoriju tadašnje jugoslovenske, ali i srpske energetike. U Kostolcu je ugrađen prvi domaći turboagregat proizvođača Jugoturbine. Takođe je u Kostolcu prvi na ovom prostoru pušten u rad dalekovod 110 KV od Kostolca do Svetozareva, današnje Jagodine. U ložištima termoelektrana korišćena je ugljena prašina.
Oba jamska rudnika, Stari Kostolac i Klenovnik, završavali su svoj životni vek. Izradom osnovnog rudarskog projekta Površinskog kopa Novi Kostolac 1953 godine doneta je odluka da se, 1954 godine, zatvori jamski rudnik Stari Kostolac nakon 87 godina svoje eksplatacije. Ovaj rudnik proizveo je 7.703.182 tona uglja. Nešto ranije zatvoren je i rudnik Klenovnik, koji je proizveo 3.304.541 tonu uglja. Rezerve obvog ležišta ušle su po projektu u rezerve površinskog kopa Kostolac.
S obzirom da nije bilo ni dokumentacije o rudniku, nova uprava izvršila je sva ispitivanja i projektovanja da bi 1953 godine bio izrađen osnovni projekat kostolačkog ugljenog basena. Projektni zadatak je bio da se reši problem odvoza otkrivke, organizacija rada, mehanizacija. Tada je označena granica kopa u odnosu na jamske rudnike Stari Kostolac i Klenovnik. Rešenje prebacivanja pokrivke u unutrašnji deo kopa je takodje bio problem. Tada je prvi put započeta tipizacija mehanizacije zbog velikih problema održavanja iste. Projektom je rešavan i problem odvoza uglja u toku eksplatacije, s obzirom da su se transportne pruge stalno pomerale kako je napredovala eksplatacija uglja. Projekat je odredio rezerve na 8.500.000 tona uglja.
Nedostatak kadrova doprineo je nastanku svojevrsne škole rudarstva i energetike upravo u Kostolcu. Kasnije će to biti rasadnik kadrova za čitavu zemlju.
Kada se radi o energetici, najviše zapisa o termoelektrani ostavio je inženjer Miša Jovanović na čijoj praksi će se školovati brojne generacije energetičara ne samo u Kostolcu. Otvoren je radnički Tehnikum, škola koju je 1950 godine, završila prva generacija bravara, metalostrugara, električara. Tehnikum je već naredne godine ugašen, a umesto ovog radničkog univerziteta otvorena je Srednja – tehnička škola, koja je u kasnijem razvoju Kombinata bila oslonac za pripremu kadrova.
Termoelektrana Kostolac II i jamski rudnik u Ćirikovcu
Prednosti i mane privredne reforme s početka 60-ih godina
Kada se radi o rudarstvu, tu je iskustvo već postojalo i ono je prenošeno sa kolena na koleno. Površinska eksploatacija bila je osnova daljeg razvoja, ali je 1956 godine otvoren novi jamski rudnik. Ovog puta, reč je o Ćirikovcu sa jednim iskopom.
Početkom 60-ih godina započeta je gradnja Termoelektrane Kostolac II i rekonstrukcije Kopa Kostolac. Znatan deo sredstava obezbedio je Kombinat, pre svega kada je reč o istraživanju i projektovanju. Izgradnja Termoelektrane koštala je 165,7 miliona dinara, a rekonstrukcija kopa 73,9 miliona dinara. Reč je o za to vreme veoma moćnoj centrali snage 100 megavata, koja i danas radi. Što se tiče Kopa Kostolac, planirano je povećanje proizvodnje na milion tona uglja godišnje. Privredna reforma koja se zahuktavala početkom 60-ih godina uvešće liberalniji pristup u razvoju i poslovanju, ali i brojne probleme izazvane napuštanjem planske privrede.
Nakon izrade projekta od 1957.godine, Kop Kostolac je započeo rekonstrukciju. Na prvoj etaži nalazio se električni bager „Demag“ 2,5 kubika, guseničar kašikar nabavljen za otkrivanje. Na drugoj i trećoj etaži bio je bageri „OK“ koji su se kretali po koloseku, a mase kopali kašikom 1,7 kubika. Na četvrtoj etaži bio je bager „MBA“ – eliktrificiran parni bager, kašike od 3 kubika. Na 5. etaži radio je bager „Narnischfeger“ PN guseničar 2,5 kubika kašike. Na 6 i 7 etaži koje su otvorene 1953 godine, radili su bageri „Škoda“ – električni guseničar sa 1,5 kubika kašike. Visina etaža kretala se od 5 do 15 metara. Tada je doneta odluka o kupovini prvog bagera glodara „SCH“ i odlagač obrtne konstrukcije visine odlaganja 25 metara. Naručeni su i vagoni istresači na bazi komlimiranog vazduha.
Istovremeno je 1957 godine otvoren jamski rudnik Ćirikovac sa jednim iskopom. Ovaj jamski rudnik bio je od velike važnosti za dalji razvoj rudarstva u Kostolcu. Proizvodnja u ovom rudniku rasla je iz godine u godinu tako da je 1959 iznosila 12.331 tonu, a već 1959 godine, 62.258 tona, da bi sredinom šesdesetih dostigla 575.000 tona. Značajan deo od 80 odsto činio je sitni ugalj koji se uzanim kolosekom vozio u Termoelektranu, dok je 20 odsto utovarano na vagone železnice i prodavano za široku potrošnju. Rudnik je radio sa širokim čelom.
Izgradnja nove Termoelektrane Kostolac II i rekonstrukcija kopa Novi Kostolac
Razvojna prekrtetnica bila je 1965 godina, s obzirom da su državne investicije bile usmerene na rudnike i termoelektrane u Lazarevcu, Bitolju, u Kostolcu su rešili da značajan deo sredstava sami investiraju u izgradnju novih kapaciteta i rekonstrukciju kopa. Te godine ugašena je termoelektrana Mali Kostolca i zauvek otišla u istoriju. Ostao je termokaspacitet Veliki Kostolac i to je uslovilo da Kombinat krene u novu investiciju i sam obezbedio kredit od 660.miliona dinara i započne veliki poduhvat izgradnje nove termoelektrane.
Istovremeno se prišlo i rekonstrukciji kopa Novi Kostolac. Površinski kop Kostolac do 1965 godine nabavio je novu mehanizaciju. Pored bagera “Luibasker Machinenbau Antiengesellschaft“ nabavljen je i odlagač. Ta nabavka je bila u sklopu investicija u gradnju bloka od 100 megavata „TE Kostolac II“, koja je te godine i otpočela. Projekat za ovu termoelektranu uradio je „Teploelektroprojekt“ iz Harkova i „Energoprojekt“ iz Beograda. Oprema je SSSR i Poljska. Ovaj će blok odrediti dalji tok istorije energetskog Kombinata Kostolac s obzirom da su njegove performanse odredile i tip centrala, koje će se kasnije graditi u Kostolcu.
Za rad ovog bloka trebalo je obezbediti dovoljno uglja. Početo je sa radom 1967 godine, kada je, takođe, započeta i najveća rekonstrukcija Kopa Kostolac. Posao je poveren Rudarskom institutu u Beogradu. Prema tim planovima trebalo je otkopati ugalj u potezu jame Stari Kostolac, a potom otvoriti polje Klenovnik u potezu jame Klenovnik. Te godine su i najvažnije za razvoj ovog Kopa. Na Kopu je bilo pet etaža od čega su bile dve ugljene, jer se sloj razdelio međuslojnom jalovinom. Ugljeni sloj je miniran, a potom kašikarima bagerima utovaran na vagone. Ta investicija je uslovila pad zarada i stezanje kajša, tako da se krajem šesdesetih godina desilo da su obučeni i dobri majstori odlazili u druge rudnike sa boljom platom čime su preneli svoja znanja širom bivše Jugoslavije. Za pet godina više od šesto radnika je napustilo Kombinat.
Završetkom gradnje “TE Kostolac II“ mogli su da odahnu i Kombinati. Uloga elektrane „Veliki Kostolac“ polako opada da bi 1970 godine bila brisana iz bilansa.
Termoelektrana Kostolac III i reorganizacija Kombinata
Sedamdesete godine bile su kobne za ugljarstvo, jer je nafta zauzimala energetsko tržište u zemlji. U gotovo svim gradovima podizane su toplane i elektrane na naftu, jer je bila isplativija energija. To je uskratilo i bitno umanjilo prihode rudarskim preduzećima iz kojih sredstava su najčešće finasirali tehnološku obnovu. Ništa bolje nije prošao ni Kostolac, a dalji razvoj je bio uslovljen modernizacijom.
Početkom sedamdesetih godina, nakon završene rekonstrukcije Kopa „Kostolac“, otvara se istočno polje „Klenovnik“. I Kop „Kostolac“ i polje „Klenovnik“ predstavljaju jednu rudarsku celinu, a proizvodnja se vrši elektro guseničnim bagerima, dok se transport do termoelektrane obavlja lokomotivama na parni pogon. Termoelektrana “Veliki Kostolac“ prestala je sa radom, a glavni agregat je „Kostolac II“, snage 100 megavata. Ispitivanja ležišta na potezu jamskog rudnika „Ćirikovac“ privedena su kraju 1972 godine kada je i zvanično započeto projektovanje budućeg površinskog otkopa „Ćirikovac“.
Razlog za intenzivne radove na otvaranju novog kopa leže u činjenici da je Kop „Kostolac“ završavao severne granice ležišta i da je njegovo gašenje bilo pitanje vremena. Poput gradnje nove elektrane i otvaranje „Ćirikovca“ započeto je vlastitim učešćem Kombinata „Kostolac“ 1974 godine. Njegovo otvaranje trajaće do 1978 godine. Prema projektu za potrebe ovog kopa predviđena je nova tehnologija otkrivanja i eksplatacije uglja sistemom Bager-transporter-odlagača, odnosno drobilana za drobljenje i utovar uglja. Te iste godine zatvoren je jamski rudnik “Ćirikovac“, koji je radio od 1925 sa prekidom od 1941 do 1956 godine.
Odnos oktivke uglja na Ćirikovcu kretao se 1:3 a kasnije, kako je ležište silazilo prema severu na veću dubinu, taj će odnos biti i 1:4. Ugalj se eksploatisao iz drugog i trećeg sloja Kostolačkog ugljenog basena. Dubina sloja kretala se od 22 do 24 metara, a rezerve su tada procenjivane na 73 miliona tona. Kapacitet projektovan na godišnjem nivou bio je 2,5 miliona tona uglja. Investicioni radovi počeli su 1973 godine, i trajaće narednih 7,5 godina. Otvaranje kopa vršeno je odmah iznad jame “Ćirikovac“, a otkrivka je tračnim transporterima prevožena na spoljno odlagalište na potezu Ćirikovca, sela Pertka i Klenovnika. Kod odlaganja koristio se odlagač 5.500 sa više do 22 metra visinskog odlaganja. Za Ćirikovac je oprema ugovorena od „Takrafa“, Istočno Nemačkog proizvodjača, deo od Savezne Republike Nemačke, a ostatak opreme iz Poljske. Veliki broj mašina je i danas u funkciji.
Glavna proizvodnja uglja od 1975 godine bila je na Kopu „Kostolac“ na kome je proizvodnja zabeležena na milion tona. Od te godine, pa sve do zatvaranja Kopa proizvodnja je padala, a oprema se selila na polje „Klenovnik“. Na „Klenovniku“ je nabavljena nova oprema: četri bagera „EŠ 5/45“ i tri bagera „E-2503“. Oni će davati godišnju proizvodnju od 350 do 550.000 tona. Klenovnik je jalovinu tehnološki vezao za sistem prebacivanja masa, dok je na Kopu „Kostolac“ jalovina odvožena vagonima. Parnom vučom – vagonima, prevožen je ugalj sa „Klenovnika“ do termoelektrana.
Planovi Kostolca bili su sada vezani i za izgradnju još jedne termoelektrane kako bi se iskoristili temelji nekadašnjeg „Velikog Kostolca“, koji je u medjuvremenu srušen. Bila je to termoelektrana snage 210 megavata nazvana „Kostolac III“. Izgradnja je započeta februara 1975 godine i kao i kod bloka od 100 megavata, oprema je istočnoevropska – tačnije iz SSSR-a. Projekat je radio „Tehnopromektorom“ iz Moskve.
Interesantno je navesti da je oprema bila značajnim delom izradjena i u tadašnjoj Jugoslaviji. Tako su mlinove proizveli u „Minelu“ u Beogradu, elektrofilterska postrojenja „TPK“ Zagreb, KV postrojenje takođ „Minel“, akumulatorske baterije “Munja“ Zagreb, a delovi opreme su proizvedeni i u Termoelektru „David Pajić“ Beograd. Od izvodjača radova treba nabrojati „Rad“ Beograd, „Stig“ Požarevac, „Dunav“ „Morava“ Požarevac, „Šamot“ Arandjelovac, „Minel“ Beograd, „Termika“ Ljubljana, „Min“ Niš, „Vatrosprem“ Beograd. Međutim, ovo postrojenje je zavisno od pare bloka od 100. megavata, jer je kotao cevni, dok je dok manjeg bojlerski. To će ostati do dana današnjeg karakteristika čak i drmljanskih blokova za čije pokretanje mora da se koristi para iz bloka od 100 megavata.
Sedamdesete godine bile su značajne i za reorganizaciju Kombinata u Radnu organizaciju sa sedam OOUR-a, odnosno radnih jedinica i dve radne zajednice.
Period od 1975 do 1980 godine, bio je vezan isključivo za gradnju “Ćirikovca“ i bloka od 210 megavata. To je i najperspektivniji period, jer se uveliko u tom periodu radilo na ispitivanju ležišta uglja u Stigu, na potezu Bradarca i Drmna. Ćirikovačko ležište, ispostaviće se kasnije bilo je najsloženije ne samo u bivšoj Jugoslaviji, već i na Balkanu. Ugalj se sastojao od tri sloja – u eksplotaciji su bili drugi, visine 7 metara, i treći sloj visine 23 metara, ali je imao tri svoja banka sa proslojcima jalovine, zbog čega se u proizvodnji radilo sa dva sistema: Bager-transporter-drobilana, otkrivka je skidana sa dva sistema bager-transporter-odlagač. Godišnje je odlagano od 7 do 8,5 miliona kubika čvste mase.
Praktično investicioni ciklus gradnje „Ćirikovca“ završen je 1980 godine, a razlog za kašnjenje od dve godine je prekoračenje rokova za isporuku opreme od strane proizvodjača za više od godinu dana. Na Kopu su bili bageri dva od 470, jedan 400 i 630, svi rotorni glodari. Korišćene su trake od 1200 milimetara do 1400 milimetara.
Nove investicije i sledeća faza
Rezultati ispitivanja ležišta uglja u Stigu i procenjene rezerve na više od 600 miliona tona opredelile su rukovodstvo Kombinata „Kostolac“ da 1977 godine, započne novi investicioni ciklus i izgradnju Kopa „Drmno“. Zvanično je otpočela montaža opreme iz „DDR“ iz Poljske, 10 septembra 1979 godine. Kombinat se suočio sa čak tri velika investiciona projekta: završetak „Ćirikovca“, završetak Termoelektrane „Kostolac III“ i početak izgradnje Kopa „Drmno“.
Već 1983 godine proširen je kapacitet Kopa „Drmno“ na 6,5 miliona tona uglja i ugovorena je dodatna oprema, što će predodrediti izgradnju dva bloka od po 345 megavata nove termoelektrane u „Drmnu“. Značajan deo od čak 70 odsto opreme izradjen je u domaćoj mašinoizgradnji, a najveće poslove dobila je „Goša“ iz Smederevske Palanke, “Rade Kočar” iz Zagreba, „PRIM“ Kostolac, „Kolubara Metal“ iz Lazarevca, „Min“ Niš, “Metalna” iz Maribora i “14 oktobar” iz Kruševca. Kombinat i Združena Elektroprivreda ovu investiciju finasisrali su 50:50 odsto. Najveći problem predstavljaće rešavanje odvodnjavanja ovcog kopa, koji će se nalaziti na 80 metara ispod nivoa Dunava, koji je u neposrednoj blizini. To će se činiti specifičnom metodom drenažnih bunara i ekrana. Praktično je 25 maja 1983 godine, i započeto sa odvodnjavanjem, a već u septembru iste godine bageri su počeli sa otkrivanjem ležišta.
Prvi bager “EPs-710“ (koji će kasnije raditi na uglju sve do današnjih dana) sa odlagačem “A2RsB-7200“ počeo je radove na malom Kopu. Međutim, investiciona otkrivka počinje da se odlaže od ferbruara 1984 godine. Na Kopu su formirana ukupno tri BTO sistema i jedan ugljeni. Maja meseca, 1982 godine, započeta je izgradnja temelja Termoelektrane u Drmnu.
U naredne tri godine prvi blok će biti testiran takozvanom “hladnom probom“. Dve godine kasnije, tačnije 30 decembra 1987 godine, prvi blok „Drmna“ bio je na elektromreži. Ipak, zvanično su i Kop „Drmno“ i Termoelektrana u Drmnu prvi blok pušteni u rad 6 jula 1988 godine. Drugi blok će kasniti i tek 1991 godine, biće pušten u rad. Ovu investiciju kao i izgradnju Kopa pratili su brojni problemi od isporuke opreme do nedostatka investicionih sredstava. Ceo tok devedesetih godina prošlog veka proteći će u investicionom završetku ovih postrojenja. Njihovi projektovani kapaciteti revizijama i rekonstrukcijama, ali i proširenjima, dostići će tek u prvih deset godina novog milenijuma.
U međuvremenu, reorganizovani su Kopovi, tako da su Kop “Ćirikovac“ i Polje „Klenovcnik“ integrisani u jednu celinu pod nazivom „Kopovi Kostolac“. Polovinom osamdesetih Kop „Ćirikovac“, zbog sve manjih rezervi uglja na „Klenovniku“, odlučuje se za rekonstrukciju kopa i povećanje projektovanih kapaciteta sa 2,5 na 3,2 miliona tona uglja. U okviru te rekostrukcije Uprava Kopova odlučuje se za izgradnju još jednog BTO sistema, velikog kapaciteta, bagera 1.300 i odlagača 5.500. Ovaj sistem je trebao „Ćirikovcu“ i zbog sve dubljeg silaska sloja uglja i neophode veće proizvodnje otkrivke. Međutim, oprema koja je ugradjena u bager 1.300 nije odgovarala naporima ležišta “Ćirikovca“, posebno zbog kamenih ploča koje su često uticale na zastoje i havarije upravo ove mašine. Uprkos svemu Kop „Ćirikovac“ je radio van svojih mogućnosti i ostvarivao bilansiranu proizvodnju sve do polovine 1995 godine. Problemi i ručevi, nedostatak mehanizacije, teške godine u Državi i nedostatak investicionih sredstava uticale su na održavanje proizvodnje u jako teškim uslovima.
Devedesete godine nisu bitno značajne za razvoj Kostolca osim da se pripremala revitalizacija bloka od 100 megavata. Prva od izgradnje ove Termoelektrane nakon dve rekonstrukcije. Krajem veka Kop „Ćirikovac“ i Polje „Klenovnik“ bili su u sve većim problemima, da bi se o gašenju ovog Kopa razmišljalo nakon 2001 godine, kada je III BTO sistem sa bagerom 1.300 prebačeni na Kop „Drmno“, kao četvrti sistem.
Bilo je pitanje vremena kada će se zaustaviti proizvodnja na ovom Kopu, a načinjena su i idejna rešenja o ponovnom otvaranju jamskog rudnika „Ćirikovac“ na delu ležišta III ugljenog sloja. Na drugoj strani Kop „Drmno“ dobio je četvrti sistem i predstavljeni su planovi za izgradnju petog sistema čime će se završiti investiciono zaokruženje ovog kopa nakon punih 23 godina od početka izgradnje. U 2004-toj godini izvršeni su kapitalni remonti na blokovima u Drmnu B1 i B2, a 2006-te su ugrađeni elektrofilteri na bloku “Kostolac III“.
Značajna godina za dalji razvoj svakakako je 2007-ma, tokom koje je najzad izvršena revitalizacija bloka 100 megavata. Te iste godine započeta je i izgradnja petog BTO sistema u saradnji sa nemačkim “Krupom”. Ovo će biti prekretnica u razvoju ovog kopa i podizanje proizvodnje uglja na 9 miliona tona godišnje. Na delu Kopa “Ćirikovac” započeta je 2008 godine, izgradnja novog pepelišta za potrebe Termoelektrana u Drmnu. Konačno je u maju, 2009 godine, doneta odluka o zatvaranju Ćirikovca nakon ruča severozapadne kosine, čime je završena eksplatacija uglja na ovom kopu, a istovremeno je zatvoren i Kop “Klenovnik”.
Istorija rudarskog i energetskog Kostolca nastavlja se u avgustu mesecu 2010-te godine, kada je Vlada Srbije usvojila Opšti komercijalni ugovor, koji je zaključen 22 jula iste godine između kineske kompanije “CMEC” sa jedne strane i JP Elektroprivreda Srbije i “TE-KO Kostolac” sa druge strane, na ukupan iznos od 1.060.230.000 dolara za realizaciju Paketa projekata, koji je predviđen da se odvija u dve faze.
Novi kapaciteti u “TE-KO Kostolac” posle 25 godina
Pojedinačni Ugovorni sporazum za prvu fazu Paketa projekata TE „Kostolac B“, zaključen je 15 jula 2010. Njegova vrednost je 344.630.000 dolara. Cilj Prve faze Paketa projekata je produženje životnog veka postojećih blokova u TE „Kostolac B“ za narednih 15 – 20 godina, povećanje njihove postojeće snage za dodatnih približno 60 MW i zaštita životne sredine u skladu sa evropskim direktivama kroz projekat odsumporavanja i rekonstrukcije elektrofiltera. Završene su revitalizacije blokova „B2“ (2012 godine) i „B1“ (2014 godine), a izgrađeno je i novo postrojenje za odsumopravanje dimnih gasova.
Prvi deo kineskog kreditnog aranžmana uključuje i izgradnju infrastrukturnih objekata – pristaništa na Dunavu i industrijskog koloseka. Izgradnja pristaništa „Kostolac“ je završena krajem 2018 godine, a radove je izveo konzorcijum koji čine beogradske firme „Akvamont servis“ i „Hidrotehnika hidroenergetika“, „Južna Bačka“ iz Novog Sada i smederevski „Tomi trejd“. Vrednost ovog projekta je 15,86 miliona dolara.
Izgradnja industrijskog koloseka od železničke stanice „Stig“ do Termoelektrane „Kostolac B“, u dužini od 21 kilometara za dovoz krečnjaka, odvoz gipsa i dovoz opreme je u toku. Ukupna vrednost projekta je 16 miliona dolara.
Upravni odbor Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ doneo je 5 novembra 2013 godine Odluku o zaključivanju ugovornog sporazuma za Drugu fazu Projekta Termoelektrane „Kostolac B“, kojim su predviđeni izgradnja novog bloka B3 od 350 megavata sa natkritičnim parametrima i proširenje proizvodnih kapaciteta kopa „Drmno“ sa devet na 12 miliona tona uglja godišnje. Tu odluku je potvrdila Vlada Srbije, a ugovor je potpisan 20 novembra 2013. Ukupna vrednost ove investicije je 715,6 miliona evra.
To je prvi blok koji se gradi u Srbiji posle 25 godina. Vrednost druge faze kineskog kredita je 608 miliona dolara, sa rokom otplate od 20 godina, grejs periodom od sedam i fiksnom godišnjom kamatom od 2,5 odsto. Ostala sredstava će obezbediti EPS i Država. Ugovor obuhvata i deo koji se odnosi na proširenje proizvodnih kapaciteta kopa „Drmno“, taj deo iznosi 97,6 miliona dolara i radovi na izgradnji novog, šestog jalovinskog sistema su završeni na početku 2019 godine. Sve mašine su montirane na montažnom placu kopa „Drmno“ i u martu je počeo transport na lokacije na kojima će raditi.
Projekat izgradnje novog bloka je uključio savremene tehnologije i standarde iz oblasti tehnike i sve trenutno važeće elemente zaštite životne sredine. Ugovorena cena bloka je 1.440.000 evra po megavatu snage, dok se na evropskom tržištu cena blokova, kao ovog koji se gradi u Kostolcu, sa natkritičnim parametrima, ugovaraju za više od dva miliona evra. To ne znači da je kupljena loša oprema, već je u ovaj ugovor implementirana obaveza da se kontrola kvaliteta isporučene robe obavlja isključivo saglasno evropskim normativima i zato ovaj blok ne može biti ništa lošiji od onih koji se izgrađuju u ovom trenutku u savremenim evropskim kompanijama.
